srijeda, 21. studenoga 2012.

Psihoze


Afektivne psihoze

maniako-depresivne psihoze (endem psihoze)
Ovde postoje razlicite forme kao sinusoide – manija-depresija-manija. Postoje pozitivna (+) i negativna (-) faza. Moze da postoji ciklicnost (ciklicne psihoze) – da se smenjuju manija i depresija ili ciklicnost u smislu samo pozitivna ili samo negativna. Ono sto je karakteristicno, za razliku od shizofrenih gde postoji siromastvo licnosti, ovde nema tog siromastva. Sama bolest ne osiromasuje licnost zakoci licnost, ali kada se izadje iz stanja psihoze ona ne osiromasi licnost.


Etiologija:
1. bioloska teorija
Na pojavu vise uticu genetski faktori. Smatra se da na hromozomu 21 postoji gen koji je odgovoran za ove psihoze. Takodje, taj isti gen odredjuje Daunov sindrom.
2. teorija defekta serotonina
3. kateholaminska teorija
Posto postoje bioloski faktori u nastanku afektivne psihoze, ona moze da se leci i to ne samo psihoticna epizoda vec mozemo da vrsimo i prevenciju i to stabilizacijom celijske membrane????. Otkriveno je da kod ovih psihoza postoji povecano izlucivanje soli litijuma (posebno u maniji), pa se zato kao lek daje litijum karbonat i to kod mladjih pacijenata (mora da se pazi kod davanja soli litijuma starijima i zenama – zbog stitne zlezde). Kod manicnih postoje jedino zadesna samoubistva ako slucajno padnu od negde, ili ih udare kola i sl.
Klinicka slika manije:
Sve im je pozitivno. Ovi pacijenti strasno brzo misle (bujica ideja – misao misao ne stize), a produkcija misli prati i verbalno-motoricki deo – ubrzan govor (tahifemican, logoreja). Ove osobe su u stalnom pokretu, ne mogu da se koncentrisu na jednu stvar, stalno preduzimaju neku akciju, imaju nesanicu zbog hipermotoricnosti... Ali oni nemaju uvid u svoju bolest, jer njima je jako lepo. Javljaju se ideje omnipotencije – on sve zan, sve moze. Cesto odbijaju da uzimaju lekove, bar u prvoj seriji. Tesko ih je dovesti u bolnicu. ??? S proleca i s jeseni simptomi ove psihoze cesceizbijaju , dok kasnije bolje saradjuju. Ponekad se desi da odjednom skoce u drugu fazu, fazu depresije, i obrnuto, medjutim, cesce se prelazi iz depresije u maniju sto je izazvano lekovima, dok se objasnjenje prelaska iz manije u depresiju obrazlaze bioloskim iscrpljenjem. U hipermotoricnosti moze doci do srcane insuficijencije (depresija cuva srce).
Klinicka slika depresije:
Od depresije cesce oboljevaju zene nego muskarci. Ono sto je karakteristicno za depresiju je to sto su svi oni simptomi iz manije sada usporeni – govor, misljenje, afekat, cela motorika... do bloka. Cesto ta usporenost ide do stupora (depresivni stupor) potpune zakocenosti. I u depresijama postoji nesanica ali drugog je tipa. Manicni ne dozvole sebi da spavaju – nesanica je u startu, dok depresivni imaju nesanice posle prvog budjenja – postoji fenomen “ranog budjenja” (u 2-3 sata pred zoru) i vise ne mogu da zaspe. Tada pocinju da prave bilanse, sumiraju zivotne situacije, sto je cesto praceno “strahom od narednog dana”. Depresija je najgore stanje jer se ne vidi sansa za bolju buducnost. Kod depresivaca je tentamen u zoru (ili suicid) zbog tog straha. Najteze i najgore im je ujutru, a kako dan odmice oni se osecaju bolje. Kada manicni pacijent udje u depresiju moze da se javi osecaj krivice i da dodje do suicida. U depresijama postoje sumanute ideje siromastva, propasti (intelektualne, ekonomske...). Odjednom ne znaju nista da rade, “zamrznu” im se znanja jer se “zamrzla” mnesticka f-ja. Depresivci deluju mnogo starije nego sto ustvari jesu – animija lica (neverbalna poruka). Imaju namrsteno celo tzv. omegu na celu. Gube reflexne pokrete ili pokrete koji prate hod – sva motorika je usporena. Usporen je i rad organa (bradikardija srca, creva, zeludac, problemi sa zatvorom...).
Vecina psihoza pocinje poremecajem spavanja i poremecajem motorike. Kod manicnih i depresivnih pacijenata postoji nekriticnost u odnosu na svoje ponasanje. Za maniju i depresiju je verovatno odgovoran limbicki sistem (serotonin) koji regulise raspolozenje, stanje afekta. Afektivne psihoze najcesce naglo izbijaju.
Radjeni su i exp. sa blizancima gde je utvrdjeno da su ovde pored bioloskih faktora veoma vazni i socijalni cinioci.
U terapiji se koriste kormabezapin i litijum.

Definicije suicida
Opste znacenje samoubistva cini suicidijum – ubistvo samoga sebe. Ni jedna teorija nije dala kompletno objasnjenje. Suicidna ideja (moze) da se pojavi pre suicida. Drugi stepen??? – kad god je covek jednom pokusao da ubije sebe, uvek to treba imati na umu u anamnezi. Taj podatak treba dalje istrazivati i videti sta je motiv i koje su snage i odbrane. Vazno je prevenirati i boriti se za zivot.
U XVIII veku pojavila se prva definicija samoubistva, ali do danasnjeg dana ne postoji ona prava jer postoje velike individualne i kulturne razlike medju tipovima samoubilackih radnji (kamikaze, partizani koji skacu na bunkere – altruisticka samoubistva...)
Prva grupa teorija koje suicid vide samo kao znak mentalnog oboljenja:
socijalna grupa teorija
Covek u interakciji sa sredinom uoblicava zivljenje. Sredina ima ulogu u razvoju. Dirkem je uradio socijalnu studiju o samoubistvima koja suicid razmatra kao drustveni fenomen. Postoje tako 4 kategorije samoubistva:
1. egoisticna samoubistva
Rezultat su preterane individualizacije ili nedovoljne ?????????????? integracije grupa u kojoj osoba pripada. Pojedine grupe ?????? samo jer ne mogu da se adaptiraju (samo medju raseljenim licima). Osnova za ovaj tip suicida je apatija, ali u odnosu na grupu. Grupa nije ta koja podstice, vec oni kukaju za onim sto su imali. To jeste depresivni fenomen, ali je ??????????? grup????. Preterana individualizacija ???jer nisu spremne da bilo sta promene u svom zivotu (npr. samo su se bavili zemljoradnjom).
2. altruisticka samoubistva
Posledica je nedovoljne individualizacije. Njega zahteva drustvo koje vrsi pritisak na pojedinca da bi tim cinio za drustvo. Jedinka treba da bude od koristi zajednici (kamikaze, samospaljivanja...). ???Pod uticajem drustvenih uticaja??? ??Znak da drustvo stvara marginalne ljude. To su te ideologije kojima ljudi pripadaju.
3. anomicka samoubistva
Rezultat su privremene, ali nagle promene u drustvenim normama karakteristicne za drustva u tranziciji jer postoji dozivljaj otudjenja. Moze da se javlja i tamo gde se preuzima rizik zivljenja (pocinjanje biznisa, mafija, Dafiment banka, devizne stednje...). U Svedskoj postoji visoka tehnologija (ali otpustanje ljudi), visok pritisak, egzistencijalni uslovi, nema dovoljno svetlosti, niske su temperature, velike su hladnoce... ljudi su depresivni, cest je alkoholizam...
Gubitak ili smrt partnera povecava rizik od suicida jer je to prekid nekog odnosa, gubitak cilja ili zelje za zivljenjem. U PTSD-u postoje normalne emocionalne posledice na nenormalnu situaciju sto utice na povecan rizik od suicida. PTSD se javlja posle velikih katastrofa, saobracajnih nesreca, hendikepa...
4. fatalisticka samoubistva
Reakcija na hiperegulaciju jer su ogranicavajuca, iznenadna i prejaka (ropstvo, zatvor, nema nam spasa, kada nas muce...). Tesko se prave razlike ???????????? Postoje individualne karakteristike koje odredjuju reakciju – psiholoski faktori u interakciji sa sredinom – uzrok ovakvog cina. Postoje 2 osnovna motiva:
1. odstupanje
2. manipulacija
Meninger tvrdi da suicid mora da ima 3 elementa:
1. zelja osobe da se ubije – mrznja
(npr. ma ne mogu vise zato sto me muce)
2. zelja osobe da bude ubijena – krivica
(npr. neka se sve ovo zavrsi)
3. zelja osobe da umre – beznadje
a u strukturi imamo:
1. agresivnost
2. anksioznost
3. depresivnost
Cinjenice o samoubistvu:
- polovina onih koji pocine samoubistvo, prethodno su imali pokusaj suicida, a oni koji ostanu zivi???????
- vecina ne namerava da umre
- muskarci 4-5 puta vise se ubijaju, ali zato zene 3 puta vise pokusaju samoubistvo
- gubitak partnera 4-5 puta povecava rizik od samoubistva
- vatreno oruzje i vesanje su karakteristicniji za muskarce, a tablete i presecanje vena za zene
- homosexualci su skloniji samoubistvu
- u vreme velikih ekonomskih depresija belezi se porast samoubistava, dok to opada kada se drustvo ustali
- stopa suicida je manja u ratnom periodu, dok se ona povecava kada se zavrsi rat
- Madjarska je zemlja koja ima najvecu stopu samoubistava u svetu (to se mozda moze povezati sa nedostatkom soli u nekim podnebljima, kao i uticaj alkoholizma????), Slovenija, Ceska, Finska, Australija, Svedska, Svajcarska; dok Grcka, Holandija i Velika Britanija imaju nisku stopu samoubistava
Mitovi tj. pogresne predstave o samoubistvu:
- oni koji pricaju, nece to uciniti
- oni to cine bez upozorenja
- to cine ljudi jedino odredjene klase
- pripadanje odredjenoj religijskoj grupi cini da se samoubistvo ne pocini
- motive je lako utvrditi
- svi oni uglavnom su to izvrsili u depresiji
- ??????????
- psihoticne osobe
- kosmicke prilike imaju uticaja
- poboljsanjem ekonomske situacije, opada rizik od suicida
- to je indikator dozivljaja usamljenosti
- samo zele da umru
- ljudi retko razmisljaju o suicidu
- cesto se mladi lekari plase da pitaju za suicid
- ako se koriste sredstva koja nisu tako smrtonosna – nemaju zelju da se ubiju

Poseban vid samoubistva je eutanazija. To je cin kojim neka druga osoba vrsi ubistvo ali zato sto neka osoba trazi da bude ubijena, a nema mogucnosti da to uradi sama sa sobom. Ovo je eticko pitanje. Pocetak ove price datira od Dzeka Kevorkejna iz Micigena, koji je pomogao pacijentkinji koja je bolovala od aldshajmerove bolesti da pritisne dugme i time ubrizga dovoljnu dozu kalijum-hlorida koji zaustavlja rad srca. Medjutim ’99. god. on je nadjen i okrivljen za ubistva 20-ak osoba. Veliko je pitanje da li eutanaziju treba odobriti i pod kojim uslovima? Holandija je npr. izglasala zakon o eutanaziji.
Nacin izvrsenja suicida je indikator tezine psihopatologije. Vatreno oruzje i vesanje odredjuju tezinu bolesti??? tj. odlucnost nekoga da se ubije. Kod paranoidnih i shizofrenih psihoza javljaju se strasno bizarna ubistva (zapaljuju se, kasape bodljikavom zicom...)
Danas sve vise postoji opasnost od sekti. Neke od njih npr. pentakostalci, Jehovini svedoci... imaju u svojim propovedima propagiranje prava ljudi na slobodu i odlucivanje.

Paranoidne psihoze (perzistentni poremecaji sa sumanutoscu)

Heterogena grupa psihoza.
Perzistentne poremecaje sa sumanutocu karakterise struktura licnosti i poremecaj misljenja (i po formi, ali posebno po sadrzaju).
Postoje 3 podgrupe:
1. samo poremecaji sa sumanutoscu????
- paranoja
Postavljalo se pitanje da li je to bolest, ali ipak jeste, i to bolest koja prolazi kroz nekoliko stadijuma. Kod paranoje, i pre bolesti osobe su tipicne po strukturi (rigidne, neodustaju od stava, egocentricne, hladne, distancirane, ohole, sujetne, izolovane, zive ili same za sebe ili u malim grupama, pa se takva porodica adaptira na zahteve te osobe – “porodice tvrdjave”). Paranoja se javlja u kasnijem zivotnom dobu (posle 30-e god.) i ima vise stadijuma:
1. stadijum samoposmatranja ?????
Javljaju se prvi simptomi koji nisu indikativni. Egocentrizam okrenut ka sebi.
2. stadijum programiranja
Neko drugi utice na njih pa zato oni imaju smetnje.
3. stadijum transformisanja
Zakljucak da mu neko nesto cini jer je on veliki pronalazac, genije...
4. stadijum deteriorijacije
Identifikuje se sa sumanutom idejom.
U paranoji postoji obilje sumanutosti, ali je to u prici sasvim moguce. Karike u misljenju koje su sve logicne, osim jedne koja je bolest. Samo jedna je bolest dok ostale imaju logican smer. U drugoj i trecoj fazi tesko moze da se provali da je to bolest. Od mehanizama najcesci su intuitivni i imaginativni, a mehanizam je cista projekcija (po Frojdu potisnuta homosexualnost).
- paranoidna psihoza
- paranoidno stanje
- parafrenija
2. drugi perzistentni poremecaji
- sumanuta dizmorfofobija (samo veliki nos, usi, grudi...)
- involutivno paranoidno stanje (kod starih osoba)
- paranoja kverulans – querulance (lazu i tuze se)
3. perzistentni poremecaji sa sumanutoscu, ali nesistematizovani
neko im je nesto uradio, uzeo, podmetnuo...






 Dusevna bolest

Dusevna bolest predstavlja strukturisani,cvrsto uobliceni i relativno trajni poremecaj psihickog zivota koji se po pravilu ne moze ukloniti
bez odgovarajuce psihoterapije.Svaka od dusevnih bolesti ima svoju posebnu
klinicku sliku,osobenu etiologiju, dinamiku i prognozu.
Frojd je sve dusevne bolesti podelio na dve
velike klase:
- neuroze ili neuroze transfera
- psihoze ili narcisticke neuroze
Neuroze su: histerija, fobija i opsesivna neuroza,
a psihoze su shizofrenija, melanholija i paranoja.



Shizofrenija

Shizofrenija (grcki rascepljene duse) odnosi se na siroku grupu mentalnih bolesti koje su ranije delimicno bile obuhvacene terminom
alijenacija, a kasnije demencija prekoks.Sada se razlikuju tri osnovne grupe shizofrenije:katanonicna,paranoidna i hebefrenicna.
Obuhvata podjednako oba pola najcesce na uzrastu od 15-35 godina.Spada u psihoze.Osnovni je poremecaj u poremecajima misljenja, koje postaje nejasno,
sa pomerenim i poremecenim znacenjima izvitoperenim logickim relacijama,
neocekivanim asocijacijama i recima,neologizmima i opstim autizmom.





Psihoze

Psihoze spadaju u teske i najteze psihicke poremecaje.
Osnovna odlika psihoticara je da je u nekoj
meri ili potpuno izgubio dodir sa realnoscu.
Halucinacije i deluzije menjaju njegovu percepciju,
promene raspolozenja menjaju njegovo ponasanje i onemogucavaju ga u odnosima sa drugim ljudima, a ostecenja mentalnih funkcija
posebno jezika i pamcenja onemogucavaju mu
da shvati mnoge stvari koje ga okruzuju i po
pravilu svoju sopstvenu situaciju ukljucujuci I napore drugih da ga lece.





Deluzija

Deluzija predstavlja bolesno verovanje u nesto sto nije istinito, sto se moze dosta lako utvrditi.Deluzije nisu podlozne uticaju zdravog razuma, cak ni ociglednosti.
Kod deluzija reference na primer postoji verovanje da neka grupa govori nesto o nekoj osobi I kuje zaveru, da je deo neke televizijske emisije
njoj upucen kao poruka ili kao opomena, da je deo
teksta u knjizi ili novinama njoj posvecen.
Deluzija velicine i gonjenja srecu se u sizofreniji i paranoji, a deluzije sopstvene
bezvrednosti i gresnosti javljaju se u melanholiji.

"Paranoicne su osobe vrlo logicne. No, za razliku od znanstvenika koji traga za istinom, paranoicar traga za neprijateljima, za koje zna da su tu negdje, na njegovom tragu," kaze doktor Post i dodaje: "Paranoicar traga za dokazom koji ce potvrditi njegovu postavku o sveprisutnoj opasnosti i ignorira dokaze koji govore suprotno."
Dešava se u poslednje vreme da vas, kada u telefonskom razgovoru pomenete neko od "osetljivih" imena ili pojmova, osoba sa kojom razgovarate opomene da "o tome nije baš pametno pričati" – bar ne telefonom. Dešava se, takođe, da se u ličnom kontaktu, vaš sagovornik bojažljivo osvrće motreći na "sumnjive likove" koji su "sasvim sigurno iz one službe". Priče o tome kako "neko nekoga prati" već su postale deo folklora. Na sve to, neko ko nije te sreće da živi na mestu na kome mi živimo, rekao bi verovatno – paranoja...
BOLEST ILI NE: Prema rečima načelnika Centra za psihoze Instituta za psihijatriju profesora Vladimira Paunovića, paranoja je "ozbiljna bolest koja se u jednom svom obliku manifestuje dubokom promenom sistema mišljenja – oboleli smatra da je žrtva određenih osoba ili organizacija koje ga proganjaju ili pripremaju različite situacije nepovoljne po njega".
Ako pretpostavimo da su svi ljudi koji "paze šta pričaju" paranoični, mogli bismo, na osnovu broja takvih ljudi, tvrditi da se na našim prostorima pojavila i neka vrsta "kolektivne paranoje". Međutim, kolektivna paranoja kao medicinski fenomen ne postoji. "U određenim okolnostima, osećaj ugroženosti može se pojaviti kod mnogih ljudi koji pokušavaju da svojim razmišljanjem to sistematizuju i tako dođu na nivo povišene sumnjičavosti", tvrdi naš sagovornik.
Na šta je konkretno usmeren ovaj "povišen nivo sumnjičavosti" ne može se sa sigurnošću utvrditi. Kao u mnogim drugim oblastima života, i u ovoj se sve svodi na čaršijske priče. Priča se tako da ona služba raspolaže specijalnim uređajima koji reaguju na svaku "osetljivu" reč u telefonskom razgovoru, pa se taj razgovor snima. Tako snimljen razgovor dospeva u "lični dosije" – a taj dosije, navodno, ima svako. Ima li istine u svemu tome, verovatno ćemo saznati jednog dana, ali za sada vrlo je bitno pitanje mogu li takve priče stvoriti paranoju kod inače zdravih ljudi. Prema rečima profesora Paunovića, "socijalne tenzije i aktiviranje određenih sistema društvene zaštite mogu da pojačaju sumnjičavost i osećanje ugroženosti, posebno kod osoba koje već imaju jače izražene te osobine".
Postojanje socijalnih tenzija izraženo je vrlo jasno, društvena zaštita svedena na informativne razgovore, hapšenja, prebijanja po ulicama više su nego aktivirani. Dakle, uslovi za pojačanu sumnjičavost postoje, barem kod onih koji su, na ovaj ili onaj način, bili žrtve "sistema društvene zaštite" ili bi to mogli da postanu. Na mestu na kome mi živimo, takvih je zaista mnogo... Za utehu je makar to što pojačana sumnjičavost ipak nije paranoja.
SRBIJA I SVET: Ostaje, međutim, pitanje one Srbije koja zvanično iznosi tvrdnje o ratovima i zaverama. Ta Srbija na prvi pogled izgleda vrlo samouverena, gorda i "moralno superiorna". Ta Srbija pri tom nimalo ne pazi šta priča, iako sudbine svih nas zavise upravo od toga šta će ona reći i uraditi. Ipak, mnogi je smatraju paranoičnom, a čak i oni na koje su bili usmereni "sistemi društvene zaštite" misle da je uplašena... Ako se uzme u obzir da njeni predstavnici ne smeju da pređu granice zemalja Evropske unije, da im preti Haški tribunal, da se nalaze i na poternicama Interpola, da ih mnogi smatraju odgovornim za smrt svoje dece, za spaljivanje i bombardovanje svojih domova – njihova uplašenost je razumljiva. Ukoliko postoje realni razlozi da neko sebe smatra potencijalnom žrtvom "određenih osoba ili organizacija koje ga proganjaju i pripremaju po njega nepovoljne situacije", ne može biti reč o paranoji.
Kad se ima u vidu šta sve preti predstavnicima ovdašnjeg establišmenta, donekle se mogu razumeti tvrdnje koje oni iznose. Mogu se razumeti bar u onoj meri u kojoj se može razumeti bulažnjenje pijanog čoveka koga su ostavili žena i deca, koga su se odrekli roditelji, kome je kuća izgorela i koji je upravo izgubio poslednju paru kockajući se. Nevolja je doduše u tome što se, kao i pijani čovek, ni establišment ne zaustavlja na pukim rečima – posle njih na red dolaze pesnice. Ali, to je već tema za neku drugu priču...
MESIJE: Profesor Vladimir Paunović kaže da, osim standardne paranoje, "postoje poremećaji čija je karakteristika da obolela osoba smatra da poseduje izuzetne kvalitete – da, na primer, ima sposobnost da ljudima prikaže nove sisteme viđenja stvarnosti". "Takva osoba ima težnju da postane neka vrsta mesije". "Mesijanske ideje obolelog nemaju osnove u realnosti, ali pošto je suština svih paranoičnih poremećaja snažna efektivna veza sa poremećenim sistemom mišljenja, te osobe mogu svoju okolinu da uvere u autentičnost svojih tvrdnji i da indukuju paranoju i kod ljudi koji inače nisu paranoični", naglašava sagovornik "Vremena". Prema njegovim rečima, "osobe koje su emocionalno vezane za obolelog čoveka, koje bez kritičnosti prihvataju ono što on tvrdi, kao i osobe koje imaju mnogo ličnih problema, lako mogu ući u grupaciju koju vodi paranoik, potpuno se podvrgnuti njegovom sistemu mišljenja i zapravo mu se podređuju".

Kako porodica može da pomogne u lečenju?


U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:
1. Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!
2. Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.

3. Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.

4. Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.

5. Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).

6. Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.

7. Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.

8. Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.

9. Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.

10. Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!

11. Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život
Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.

Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog "ugovora o lečenju" koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.

Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje - za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.

Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o "smeštanju u psihijatrijsku ustanovu" što je regulisano posebnim propisima.

Ako nekog bolesnika treba "smestiti u psihijatrijsku ustanovu", to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.

Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:

1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge ("znatnije ugrožavanje sebe ili drugih");
2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;
3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.

Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.

Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.

Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.

Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.
Paranoja je reč koju koriste psiholozi da bi opisali sumnjičavost koja je ili preterana ili nerealna.Ta reč se koristi u svakodnevnoj konverzaciji,često u besu izrečena,često netačno rečena.Mala doza sumnjičavosti ne predstavlja paranoju,ne ako nije bazirana na pređašnjem iskustvu ili iskustvu drugih osoba.Paranoja može biti umerena(najčešće) i takve osobe mogu funkcionisati odlično u društvu,ali može biti slučajeva gde se odbija svaka saradnja sa okolinom(u pogledu lečenja),gde su pojednici nemoćni da reaguju na pravi način.Dijagnoze su ponekad teške,zato imamo podelu na tri glavne kategorije:
• Paranoidni poremećaj ličnosti
• Paranoja obmana
• Paranoidna šizofrenija

Paranoidni poremećaj ličnosti
“Derek je radio u velikoj kancelariji kao kompjuterski programer.Kad je drugi neki radnik dobio unapredjenje,Derek je osetio da ga je šef “uzeo na zub” I da nikad neće priznati njegov trud. Derek je bio uveren da ga njegovi saradnici-kolege stalno degradiraju. Jednom je umislio da na kafe pauzi njegove kolege ismevaju njega i da ga ogovaraju.Čim bi video grupu ljudi kako se smeje,on bi bio siguran da se njemu smeju.Provodio je sve više vremena razmišljajući kako mu svi žele zlo da je njegov posao trpeo a šef je bio jako nezadovoljan,i Derek je morao popravi dotadašnji niakav učinak.To je potvrdilo sve Derekove sumnje,i on je našao posao u drugoj velikoj kompaniji. Posle nekoliko nedelja provedenih na novom poslu,Derek je umišljao da ga i nove kolege takođe ne vole,da ga ismevaju iza leđa,ne prizanaju njegov rad i trud,što rezultuje Derekov loš učinak na poslu.Derek je posao promenio još jednom,pa onda još šest puta i svuda je bilo isto,Derek je patio od paranoidnog poremećaja ličnosti.”

Neki ljudi sasvim normalno pate od tzv. nepoverenja bez razloga,tako da njihova paranoidna razmišljanja ometaju njihov brak i porodični život.Nepogrešivi znak paranoje je kontinualno nepoverenje.Ljudi sa PPL-om uvek imaju svoju verziju priče koja je uvek ispravna i uvek tačna,a na svet gledaju kao veliku pretnju.Oni u svojim mislima blokiraju svaki eventualni dokaz njihovih paranoidnih misli,ne priznaju ga.Svuda oko sebe vide neposrednu opasnost.Njihovi strahovi su svuda oko njih(paranoičara),potrebno je vreme da ih napuste. U brakovima paranoja je simbol preterane(patološke) ljubomore. Kada su okolnosti toliko očigledne,paranoičari ne mogu da izdrže blam koga su “podsvesno svesni”,čak ni najmanje kritikovanje je za njih preterano. Paranoičari često “od miša prave slona” i to je staro pravilo pshilogije.Veoma su kritični(objektivno) prema drugim osobama. Parnoičari sa PPL-om su često odsečeni od ljudi,jako hladni i izbegavaju bilo kakvu vrstu prisnosti sa ljudima u svom okruženju.Veličaju svoj ponos i obektivnost. Njima nije u prirodi da zatraže pomoć drugih ljudi(pojam sami sebi dovoljni),ali pojam kompetentnosti je jako važan za njih.Genetski udeo kod paranoidnih poremećaja je još uvek nedovoljno proučen. Smatra se da kod šizofrenih poremećaja postoji velika šansa da npr.ako jedan od blizanaca ima šizofreni poremećaj,imaće ga i onaj drugi u preko 70% slučajeva.

domaci.de

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.