srijeda, 4. travnja 2012.

Hepatitis C

Vise milijuna Europljana, ali i tisuce ljudi u nas, nositelji su virusa hepatitisa C, opasne bolesti koju znanstvenici i lijecnici cesto nazivaju "bombom s odgodjenim djelovanjem".

Virus hepatitisa C identificiran je tek 1989. godine, nakon cega je zapocelo njegovo medicinsko ispitivanje, a potom su utvrdeni i nacini lijecenja.

Pretpostavlja se da je i dio hrvatske populacije zarazen ovim opasnim virusom. Time se povecava opasnost od sirenja ove zarazne bolesti. Virus C smatra se najopasnijim uzrocnikom "zutice". Naime, prisutnost u organizmu ne ocituje se posebnim simptomima, iako se u 80 posto slucajeva zadrzava u organizmu nakon zaraze, uzrokujuci kronicno oboljenje jetre.

Bolest se najlakse prenosi putem krvi - do 1992. godine vecina oboljelih zarazila se transfuzijom krvi, pise u strucnom osvrtu 'Pritajena bolest - hepatitis C', tiskanom u 'Gospodarskom listu'. Od 1993. godine obavezno je testiranje krvi na hepatitis C. Smatra se da je uz tetoviranje te igle koje rabe ovisnici o drogama i spolni odnos moguci nacin prenosenja zaraze.

Od 100 zarazenih, u 20 do 50 bolesnika bolest prolazi spontano, a u 75 do 80 bolesnika poprima kronicni oblik. Od 80 bolesnika, u njih 10 jetra ostaje neostecena, a njih 70 obolijeva od kronicne bolesti jetre. Od 70 bolesnika, njih 40 obolijeva od neaktivnog kronicnog hepatitisa, 30 od aktivnog, u 10 oboljelih javlja se ciroza, a u 2 ili 3 oboljela - rak jetre.

Hepatitis C

Hepatitis je virusna upala jetre koja dovodi do oštećenja ili uništenja njenih stanica. Može biti kratkotrajan (akutni) i dugotrajan (hronični). U nekim slučajevima, akutni hepatitis prelazi u hronično stanje, ali hronični hepatitis se može takođe razviti samostalno.

Većina slučajeva hepatitisa je izazvana virusima koji napadaju jetru, a označeni su slovima od A do G. Treba napomenuti da se uzrok hepatitisa ponekad ne može objasniti, što upućuje na to da neki virusi još nisu otkriveni.

Hepatitis A, pre nazivan zarazni hepatitis, uvek je akutan i nikad ne postaje hroničan. Virus se izlučuje stolicom i prenosi zagađenom hranom i vodom. Jedenje školjki iz vode zagađene kanalizacijom čest je način zaraze hepatitisom A. On se takođe može dobiti bliskim kontaktom s osobama zaraženim virusom.

Virus hepatitisa B, pre nazivan serumski hepatitis, nalazi se u spermi, krvi i slini. On se obično širi transfuzijama krvi, zaraženim iglama i seksualnim kontaktom. Kontrole krvi su smanjile rizik zaraze transfuzijom. Virus ne uništava izravno stanice, ali se čini da aktivira stanice imunološkog sastava, koje izazivaju upalu i oštećenje jetre. 5% slučajeva prelazi u hronični oblik.

Virus hepatitisa D može se razmnožavati samo kad se pričvrsti na virus hepatitisa B, tako da hepatitis D ne može postojati ako nije prisutan virus hepatitisa B. Kod 1-10% bolesnika s hepatitisom B kasnije se razvije hronični hepatitis, a hepatitis B može postati hroničan bez akutne faze

Virus hepatitisa C se takođe može prenijeti transfuzijama krvi, zaraženim iglama, a i seksualnim putem. Zahvaljujući kontrolama krvi, rizik zaraze transfuzijom je sada mnogo manji. Može se prenositi i putem povreda na koži. Kod oko 10% do 60% bolesnika s akutnim hepatitisom C razvije se hronični oblik, koji se može pojaviti bez prethodne akutne faze.

Hepatitis A je hepatitis s kojim se ljudi najčešće susreću prilikom putovanja u strane zemlje. Voda i hrana zagađene fekalijama glavni su izvori infekcije, i zaražene osobe ga mogu preneti na druge ako ne provode stroge higijenske mere. Rizik je mali ako se higijenske mere dobro primjenjuju, posebno kod menjanja pelena djeci i nege obolelih osoba..

Hepatitis B se može preneti seksualnom aktivnošću. Trudnice s hepatitisom B mogu preneti virus na dete. Verojatnije je da će deca postati hronični nosioci virusa nego odrasle osobe. Virus može ući kroz posekotine, ogrebotine i druge povrede kože. Rizik postoji i za zaposlene u bolnicama izložene ljudskoj krvi i proizvodima od krvi, policajce, vatrogasce, zaposlene u institucijama za mentalno obolele, zatvorenike, i emigrante iz područja u kojima je stopa obolevanja visoka. Takođe se zna da se virus prenosi zagađenim medicinskim instrumentima, naro;ito onim koji se koriste kod više od jedne osobe. Osobe izložene povećanom riziku su intravenski narkomani i homoseksualci.

Hepatitis D se pojavljuje samo kod osoba s hepatitisom B.

Osobe kod kojih postoji velik rizik obolevanja od hepatitisa C uključuju intravenske zavisnika od droga, intranazalne zavisnike od kokaina, osobe koje su se podvrgle body-piercing-u, i primaoce transplantiranih organa. Čini se da promiskuitet kao i dugotrajne seksualne veze sa zaraženim partnerom povećavaju rizik. Rizik se povećava s učestalošću seksualnih aktivnosti i intimnog ponašanja, kao što je korišćenje zajedničke četkice za zube. Osim ako infekcija kod trudnice s ovim virusom nije jaka, nije verovatno da će ga preneti na dete. Čak i uz ove faktore rizika, još uvek se za 40% bolesnika ne zna način zaraze ovim oblikom hepatitisa.

Hepatitis C postaje jedan od glavnih uzroka hroničnih bolesti jetre i približava se broju jedan među indikacijama za transplantaciju jetre. Upravo iz ovih razloga potrebno je posvetiti punu pažnju terapiji hroničnog hepatitisa C.

Hepatitis C (HVC) je upalna bolest jetre uzrokovana RNA virusom iz porodice Flaviviridae.

Virus se prenosi parenteralno, tako da su najugroženiji korisnici intravenskih droga, te primatelji većih količina krvi i krvnih produkata. Od 1992. godine, je uvedeno obvezatno testiranje krvi na Hepatitis C. Seksualno prenošenje hepatitisa C verovatno je odgovorno za 5% ili manje slučajeva bolesti. Ostali mogući načini prenošenja su tetovaže, slučajni ubodi na igle, zajednička upotreba kućnih predmeta (žileti, četkice za zube) itd.

Najveći broj pacijenata nema simptoma, a ukoliko se tegobe jave najčešće su to umor, bolovi u trbuhu, oslabljen apetit, svrbež, gubitak na težini i žutica. Nažalost glavna karakteristika hepatitisa C je njegova hroničnost, svega 15% do 30% bolesnika spontano ozdravi nakon akutnog stadijuma bolesti, dok kod preostalih 70% do 85% bolest pređe u hronični oblik. Ipak u većini slučajeva bolest je blaga, a ciroza jetre se razvija u 15% do 30% slučajeva hroničnog hepatitisa C.

U dijagnozi hepatitisa C svoje mesto zauzimaju, između ostalog, ispitivanje krvi na anti-hepatitis C protivtela (anti-HCV), koja imaju svoja ograničenja, i testovi otkrivanja virusnog genoma PCR (HCV-RNA) i bDNA koji su veoma pouzdani i potvrđuju dijagnozu bolesti. Za sigurnu dijagnozu hroničnog hepatitisa potrebna je biopsija jetre s analizom tkiva.

Prvi preparat odobren za lečenje hepatitisa C je bio alfa-interferon (IFN-alfa 2), koji je još u upotrebi, a preporučena doza je 3 miliona jedinica 3 puta nedeljno u trajanju od 12 meseci. Uspešnost terapije hepatitisa C procenjuje se postotkom pacijenata koji najmanje 6 meseci nakon prestanka terapije nemaju detektibilan serumski HCV RNA. Kada se IFN-alfa 2 upotrebljava sam u terapiji onda je njegova uspešnost između 10% i 20%.

Međutim ukoliko se IFN-alfa 2 kombinuje u terapiji s ribavirinom postotak uspešnosti raste na vrednosti 31% nakon 24 nedelje kombinovane terapije i 38% nakon 48 nedelja. Ribavirin ima antivirusnu uspešnost na RNA viruse in vitro i smanjuje razine jetrenih enzima za vreme terapije bolesnika s hepatitisom C, ali je uočeno da kada se daje u monoterapiji nema uticaja na serumsku razinu HCV RNA i histološku sliku jetrenog parenhima. Iz ovoga bi se dalo zaključiti da ribavirin nema direktni antivirusni efekt na virus hepatitisa C. Povećani uticaj kombinacije IFN-alfa 2 i ribavirina ima i svoju cenu, a to su učestalije nuspojave. Posebno treba istaknuti anemiju zavisno od doze ribavirina.

Sintetski interferon, (CIFN) koji je po redosledu aminokiselina kombinacija alfa i beta interferona, je pokazao uspešnost sličan IFN-alfa 2 u manjim dozama, dok ukoliko se primenjuju viće doze ima nešto bolju uspešnost. Interferon ima kratko poluvreme života u organizmu, što ima uticaj na njegovu efikasnost.

Interferoni produženog delovanja (pegilirani interferon) održavaju duže delotvornu koncentraciju leka u tkivima, što se pokazuje u povećanju njihove uspešnosti koja doseže 39% nakon 48 nedelja terapije takvim preparatom u dozi od 180 mg jednom nedeljno.

Pegilirani interferon, 1.5 ľg/kg/nedeljno u kombinaciji s ribavirinom 400 mg dva puta dnevno je pokazao uspešnost od 54%. Moramo napomenuti da se uspešnost terapije bitno razlikuje zavisno od genotipa virusa, tako je za genotip 1, koji je najteži za lečenje, uspeh ove terapije bio 42%. Za genotip 2 i 3, čiji je udeo u Europi i SAD-u oko 30% svih hepatitisa C, uspešnost je bila izvanrednih 82%.

Neki od budućih puteva terapije hroničnog hepatitisa C otvaraju se u delovanju interleukina 10 i 12, i gentskoj terapiji.

priredio: A.M.P.

izvor:www.domaci.de

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.